Salvatore je rođen u vreme kada je malo ljudi znalo ime njegovog ostrva, tog mesta na granici na kraju sveta, s plavim morem i suncem koje przi. Odrastao na čamcima, uz gajbice pune incuna, pogleda uprtog ka plavetnilu, iznad i oko sebe. Mozda je tu sve počelo, između grgoljenja vode i naleta vetra. Svakako je tu upoznao Đuliju, koja zivi u Milanu s roditeljima, nekadasnjim ostrvljanima koji su otisli u potrazi za poslom i uspehom. Oduvek Đulija i Salvatore čekaju leto da bi se ponovo videli, oduvek su ruke koje se preplicu i ne zele da se razdvoje, saputanja i obecanja. Zimi Salvatore čeka pisma u ruzičastoj koverti, koja odagnavaju usamljenost. Sve dok jednog jutra, leta u kojem ce se sve promeniti, Đulija i Salvatore ne nađu telo malog dečaka koje voda valja po zalu kao krpenu lutku, i jos mnoga druga tela u vodi, ljudi koji su se utopili bezeci od gladi, nasilja, od rata. Počinju iskrcavanja migranata, kojima se ne vidi kraj... Menja se lice ostrva, rajsko ostrvo postaje zadnji ulaz za očajnike, turisti odlaze, zitelji pomazu koliko mogu... Kad se Đulija vrati u Milano, nit koja je vezuje za Salvatorea slabi. Zivot vise ne čine samo isčekivanje leta i mladalačke simpatije, trčanje plazom i papirne svetiljke pustene niz vetar. Zivot je i samar otreznjenja, svest o tome da na svetu postoje i bol i razlike. Ovo otkrice ce zapljusnuti dvoje mladih i uticati na sve njihove izbore, na njihovu ljubav i daljinu koja ih deli...
